Pohod na najseverniju tačku Evrope

U julu mesecu ove godine troje planinara iz POSK PTT Beograd priključila su se grupi planinara iz Aleksinca i Zrenjanina na velikom evropskom putu koji je organizovan sa krajnjim ciljem da se stigne do najsevernije tačke  kontinenta, a to je Nordkapp.

Na put smo krenuli 10 jula.

Vođa osmočlane grupe bio je Berislav Trajković iz PSD Železničar iz Aleksinca. Grupi su se pridružile i dve planinarke iz Kluba planinara Zrenjanin.

Put nas je vodio prvo  preko Mađarske, Slovačke, Češke i Nemačke gde je bilo prvo zadržavanje. Obišli smo Berlin sa svim njegovim znamenitostima.

Dalje putovanje vodilo je prema severu, prešli smo u  Dansku i stigli do Švedske.

Drugo zadržavanje bilo je u Malmeu da bi se dalje nastavilo putovanje prema Stokholmu. Obilazak grada, i dalje putovanje.

Sada se već stiže do  Finske -Laponije gde je planirano zadržavanje u mestu Rovaniemi gde se nalazi  poznato selo Deda Mraza. Inače od ovog mesta počinje praktično i  Polarni krug i to je 66 stepen geografske širine. Odatle počinju i bele noći, što znači da mraka više nema, tokom 24 sata je dnevna svetlost.

U ovim predelima sada već  srećemo krda irvasa koje fotografišemo i iz kombija im se divimo.

Napuštamo Laponiju i Finsku i stižemo na krajnji sever Norveške. Smeštamo se u kamp blizu najsevernije tačke.

Ujutru krećemo prema Nordkappu.

Put nas vodi preko neobičnih predela gde dominira more, plavetnilo vode i neba koji se  vizuelno spajaju. Samo bezbroj malih i velikih ostrva remeti taj neobičan sklad. Sve je razuđeno, voda je duboko zašla u kopno i načinila čudesne oblike koji se retko gde na drugim mestima mogu videti. Ponegde se ugleda manji broj drvenih kuća u kojima dolaze ljudi da uživaju u prirodi. Predeo je kamenit, brdovit, obrastao niskim rastinjem, mahovinom što iz daljine deluje kao da je sve obučeno u tamno zelenu odoru prošaranu crnim kamenom.

Vreme je bilo izuzetno lepo, sunčano tako da je celokupan utisak bio nezaboravan.

Posle dvočasovne vožnje,preko mostova, tunela, po ivicama stena sa ogromnim provalijama, krivinama, usponima i silascicma, konačno stižemo do krajnjeg cilja a to je NORDKAPP.

Ova najsevernija i krajnja tačka Evrope prema Arktiku  je udaljena od Beograda oko 4000 km i  nalazi na  na 71 stepenu,  geografske širine. Put nas vodi do same ivice stene odakle može samo da se vidi beskrajno Barencovo  more koje se dalje nastavlja na Severni ledeni okean. Stižemo do same ivice stene na kojoj se nalazi veliku globus kome se može prići, fotografisati i razgledati celokupna okolina. Na tom delu stene nalazi se i i veliki muzej u kome se može videti istorija osvajanja Severnog pola i sve druge znamenitosti vezane za ovu oblast.

Sve je ispunjeno  brojnim prodavnicama suvenira, restoranima i dr. turističkim objektima koje svakodnevno obilazi veliki broj turista. Ovaj prostor je veoma privlačan za motocikliste, jer vožnja po ovom terenu je nešto što se ne može na drugim krajevima planete doživeti.

Tu su i biciklisti,. pešaci, turisti koji dolaze brodovima, kamperskim prikolicama,  a sve sa ciljem  da se tu i duže zadrže i osete draž i bliskost  Sevrenog pola..

U celini sve je preplavljeno ljudima iz svih krajeva sveta koji su ovaj deo Evrope želeli da posete.

Posle fotografisanja, razgledanja, šetnje, napuštamo Nordkapp i krećemo prema gradu Mehamnu udaljenom oko 150 km, a sa ciljem da sutradan odatle pokušamo da stignemo do Nordkina ili kako se na Norveškom jeziku kaže Kinarodenu, a što je još severnija tačka, od Nordkappa,ali do koje se može doći samo pešačenjem, jer drugog puta osim za planinare  nema.

Na pešačenje prema Nordkinu krećemo u ranim jutarnjim satima, Posle dvočasovne vožnje stižemo do samog grada Mehamna koji je najsevernije naseljeno mesto  u Norveškoj, a gde ima i  aerodrom.

Posle obavljenih priprema, sedam planinara kreće na veliki put..

U početku teren je bio pitom, velike zelene livade, nisko rastinje, puno potoka i blagi usponi i silasci. Pratimo markaciju koja je u obliku slova T. Nailazimo usput na rogove irvasa koje po malo skupljamo kao suvenire.

Posle oko pet, šest sati pešačenja predeo postaje  polako sve suroviji. Travnate površine polako nestaju, a njih zamenjuje sve više kamenita površina, ispresecana vodom u vidu malih jezera, potoka  što nam omogućuje da koristimo obilno vodu za piće, jer su nam se rezerve koje smo poneli davno istrošile.

Hod po kamenim gromadama  vremenom postaje sve naporniji. Obuća počinje da polako puca naročito kod jednog broja planinara koji su krenuli u dubljim patikama nadajući se da neće  biti nekih ozbiljnih izazova na ovom delu puta. Teren je valovit  tako da se usponi i silasci smenjuju. Konačno posle dvanaest sati pešačenja stižemo u 18 časova na odredišno mesto. Stena je visoka, strma, sa mora kao  je praktično vertikala. Po ivici stene hodaju irvasi.

Tokom celodnevnog pešačenja na putu smo sreli samo dvojicu planinara iz Rumunije koji se se iscrpljeni i bez vode  vraćali nazad.

Kasnije smo ih videli u šatoru koji su razapeli i ostali da tu prenoće kako bi se malo odmorili i put nastavili sutradan. Mi to nismo predvideli,tako da nam je preostalo da se posle jednočasovnog  odmora polako pripremimo za povratak.

Bili smo iscrpljeni i sve teže smo hodali. Vreme je svo do ponoći bilo prijatno, sunčano i za ove predele relativno toplo. Takvo vreme je ovde prava retkost.

Medjutim, od ponoći je počela da pada kiša koja nas je pratila tokom čitavog preostalog dela puta.

Sada je pešačenje bilo otežano, jer su stene bile mokre, a pojavili su se i brojni komarci kojih do tada nije bilo., Komarci su nas bukvalno preplavili,. Ulazili su nam u oči, uši, noseve i tako nam otežavali hod. Svi otvoreni delovi lica, ruku bili su sada izujedana i počeli da svrbe. Sve to uticalo je na koncentraciju koja je i onako od velikog umora popustila.

Markacija je u jednom delu puta vodila preko nabujalog potoka koji smo morali da pregazimo. Sada smo svi bili potpuno mokri, zahladnilo je, a kraj puta se još nije nazirao.

Negde oko četiri sata ujutru ugledali smo konačno u daljini grad, stubove aerodromskog osvetlenja i shvatili da smo blizu cilja. Konačno smo oko 5 ha ujutru stigli do našeg kombija koji nas je čekao da bi nas vratio u kamp.

Sutradan smo se čitav dan odmarali i oporavljali od napornog pešačenja.

Put do Nordkina je ukupno trajao 23 sata. Prešli smo 53 km i savladali visinsku razliku u usponu 2000 m. Taj naporni i zahtevni put prešlo je ukupno 7 planinara sa prosekom godina preko 60 što je za svaku pohvalu i divljenje.

Za ovakav put,  osim fizičke  kondicije bila je potrebna  i jaka volja, želja i upornost da se sve izdrži i  da se stugne do tog cilja. Nepoznato je,da li je još neka ekspedicija ili grupa iz Srbije bila na tom terenu i prešla ovaj naporni put.

Za sada  smo po svemu sudeći  jedini koji smo to postigli.

Posle zasluženog odmora, krenulo se put Rusije. Prvi grad na severu bio je  Murmansk. Dalje  smo nastavli putovanje prema Petrozavodsku, stigli na obali jezera Ladoga u mesto Sortavala gde se posetilo ostvro Valam sa čuvenim manastirima poput male Svete Gore.

Iz Sortavale nastavljamo put prema Sankt Peterburugu gde razgledamo grad  i ostajemo da noćimo.

Dalje putujemo  ide prema Novgorodu, Pskovu i posle oko 2000 km kroz Rusiju,stižemo u Belorusiju. Obilazimo Minsk  i dalje krećemo za Poljsku. Stižemo u Varšavu, kasnije nastavljamo za Krakov i dalje za Slovačku gde posečujemo čuveni Oravski podzamok iz XIV veka.

Odatle posle prenoćišta krećemo konačno prema Srbiji.

U Beograd smo se vratli 29 jula.

Na ovom putovanju po Evropi prešli  smo ukupno oko 13000 km, obišli 13 zemalja.

Za najveći broj planinara iz grupe to je bilo najveće putovanje u njihovom životu.

Osećali smo se srećni, ponosni i zadovoljni.

Posebnu zahvalnost dugujemo  našem vodiču Berislavu Trajkoviću koji je uložio veliki trud, napor, energiju da sve ovo organizuje i da tokom dvadesetodnevnog putovanja bude sve u najboljem redu

Ovaj veliki put i sva iskušenja sa kojima smo se suočili na njemu je sve nas, pre svega kao ljude,učinilo boljim.

Zbližili smo se i postali istinski prijatelji  jedni drugima za dugi niz godina.

 

Galerija

[hb_image width=”400″ height=”350″]https://www.pdptt.rs/wp-content/uploads/2017/10/DSCN2445.jpg[/hb_image]